Spoljna politika Srbije u kontroverznoj istoriografiji, Od Načertanija 1844. do stvaranja Jugoslavije 1914–1918, Beograd, JP „Službeni glasnik”, 2006,

Broj strana orginalno štampano izdanje 635+/1/.

Nekoliko isečaka iz knjige

I

Sa istom kritičnošću Novaković razmatra i tadašnje argumente Grka koji po vizantijskom grčkom nasledstvu ističu svoja državotvorna prava na što veće parče Balkana. A pri razmatranju raznih mapa, karata – Grka, Grko-Bugara, Bugara, Srbo-Bugara ili obratno Bugaro-Srba, Srba, Srbo-Hrvata ili Hrvata-Srba, Rumuna i Arbanasa – ne preostaje drugo nego da se zaključi pitanjem: postoje li takve snage mudrosti kojima bi mogle i morale biti prevaziđene te balkanske razlike u tolikoj meri da mešanje evropskih Velikih Sila postane nepotrebno, pa i nemoguće? Novakovićevo je razmišljanje pri pisanju ovog traktata bilo prožeto potrebom nastajanja takve mudrosti.

Ova je mudrost Balkanu bila i ostala potrebna više nego u drugim delovima Evrope. Prema Novakovićevom rezonovanju, tamo se na većim i manjim prostranstvima, tokom minulih vekova „našlo svuda po jedno pleme koje je svojom snagom uspevalo i uspelo da susedna, srodna i nesrodna plemena u jednu veću „državnu zajednicu nagoni” i tu nacionalno poistoveti. „Na Balkanskom Poluostrvu nijedan od naroda naseljenih na njemu nije uspeo da nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da razvije prosvetu tako nadmoćnu da joj se ostala plemena ne bi mogla odupreti. Niti je sila, niti je prosveta mogla uspeti da ovde obrazuje jednu zajedničku državu pod jednom zastavom. A kad to nije učinjeno pre XIX veka, nacionalno-liberalni tok ideja koji je vladao kroz poslednjih sto godina (mada izgleda da i on sad ustupa mnogo manje liberalnoj teoriji o sferi interesa) podigao je svojim etnografskim sentimentalizmom ovome razvitku smetnje mnogo veće, izazvavši u život narodne egzistencije, koje možda nemaju dovoljno” uslova „da žive, a imaju ih dovoljno da sasvim ne propadnu”.
Poučan je i citat o štetnom istoricizmu kojim su mali balkanski narodi, a prema tome i srpski, opterećeni: „Uspomena sjajne prošlosti, koja okružava glavu osirotelih potomaka... može za njih postati više štetna nego korisna, ako oni zaborave da ima samo jedan put k novoj slavi ili k uskrsnuću, koji je utvrđen kako u svakidašnjem životu tako i u istoriji, i da je taj put: rad strpljiv, rad neumoran i pobedonosan.” A istorija zavisi od navedenih primera. Zato Novaković govori svojim čitaocima: „Ako ćete po istoriji, naći ćete u njoj kroz svih poslednjih dvanaest vekova i što vam je milo i što nije. Po tome se i pozivaju Bugari na svojega Samuila i Simeuna, Srbi na Dušana i Kraljevića Marka, a Grci na svoje vizantijske careve, i prepirci niti kad kraja ni konca. Stranci nas slušaju, ali im dušu potresa sumnja, koja nema mesta pri razlozima prave istinite rasprave”.

II

U raspravi Vaskrs države srpske i njegovi istorici Novaković kao zabrinuti naučnik, istoričar, mora da konstatuje kako „je izlaganje istorije toliko vezano sa zasebnim interesima i težnjama, da gotovo nikad nije u stanju da” izloži „opis prošlog života onako kako je bio u istini. Koliko gledišta – toliko istorika”.

Tako: „Istorija Srbije izgleda drugačije ako ju je pisao Srbin, a drugojačije ako ju je pisao Austrijanac ili Rus... Srbin će se neprestano starati [Novaković se samo povremeno starao – A. R.] da vam o Srbiji govori kao o državi koja predstavlja sva ostala plemena srpsko-hrvatska ili jugoslovenska. Njegove nacionalne ideje pokazaće vam, njegovim srpskim perom, prve pokrete jednoga bića koje mu je namenjeno da se širi” težnjom „da se od Srbije načini središte budućeg ujedinjenja, za Srbe, Hrvate, pa čak i za sve Jugoslovene” i po Novakoviću, ne bez osnove u istoriji, prema podsticajima „velikog ilirskog pokreta” i drugih pokretača „jugoslovenskih ideja”.

Vasa Čubrilović

I

Rasprava, po obimu i opisu većeg članka, štampana iste, 1930. godine, Politički uzroci seoba na Balkanu od 1860. do 1880. godine, napisana je Čubrilovićevim načinom rada i rasuđivanja. Samo na osnovu dva, tri dokumenta iz bečkih arhiva i dovoljno obaveštenja iz štampanih dela arhivista i pisaca sa tom tematikom. Iz željenih komentara dovoljnog broja činjenica. Bez suvišnih filozofirajućih primesa.

Čubrilović: „Pri proučavanju etnografskih promena na Balkanu u doba o kome” je reč upadljiva je „surovost, s kojom se hiljade porodica isteruju sa svojih ognjišta; slabo poštovanje prava privatne svojine, neobično za XIX vek u Evropi; lakoća, sa kojom ostavlja stari zavičaj i seli se u tuđinu i hrišćanin i musliman. Posledica svega je, da balkanske zemlje često menjaju etnografsku sliku, osobito posle ratova i ustanaka. Nema sumnje da su ekonomski i socijalni faktori moćno, negde odlučujuće delovali na metastazička kretanja na Balkanu, pa i 1860–1880.”

Surova istorija Balkana na tlu Srbije ogleda se, u ovoj raspravi, u standardnim razmerama ratova i ratovima prouzrokovanih seoba. Nehotice pri čitanju ovog Čubrilovićevog traktata kao da postaje razumljivije nerazumno razaranje Jugoslavije, uz genocidno čišćenje terena pobednika, proterivanjima i ubijanjima pobeđenih, slabijih, nemoćnijih... krajem XX veka. A samim tim i sva međuvremena slična zbivanja razaranjima, ubijanjima, proterivanjima, seobama izbeglica i izgnanika... Povodi su uvek drukčiji, posledice su različite prema minulim i tekućim promenama u sastavu države, naroda, društva... Ali zlodela ostaju karakteristična. Jedino što je postalo utešno: Humanost je takođe postala faktor istorije. Humanitarnim zakonima, napokon, i ratna zlodela podležu kaznama. I to ne samo zlodela pobeđenih već i pobednika, iako potonjih još ne u adekvatnim razmerama.

II

Prema Čubrilovićevom opisu, koji daje kao političar i istoričar novih, revolucionarnih vidika: „Srbija nije oslobodila Staru Srbiju i Makedoniju pozivajući se na pravo samoopredeljenja naroda, nego se proširila dolinom Vardara 1912, kao i dolinom Južne Morave 1877–1878. Prema tome, njen prvi i osnovni zadatak posle toga je bio preneti na nove oblasti državno uređenje i upravu Srbije, privredu ovih zemalja uključiti u privredu Srbije, narod njihov kulturno i nacionalno asimilovati. Utapanje ovih oblasti u Srbiju trebalo je isto tako da bude potpuno, kao što su se posle 1878. utopili Niš, Pirot, Leskovac i Vranje.” Identifikujući ovu politiku Srbije Pašićevom politikom, režimskim komunističkim, revolucionarnim idejama preobraćeni Čubrilović čak bez ustezanja zaključuje: „Ovakav stav... prema Makedonskom pitanju i dolinom Vardara 1912–1914. govorio je sam po sebi kako on [Pašić] zamišlja i ujedinjenje sa jugoslovenskim zemljama pod Austro-Ugarskom.”