Fotografija 1. Andrija iz gimnazijskih dana, Fotografija 2. Andrija pored svoje omiljene slike

Rođen sam 4. Aprila 1913. U selu Boka u Vojvodini. Gimnaziju sam završio u Zrenjaninu. Filozofski fakultet ( nemački, francuski sa istorijom) 1939. u Zagrebu.

Posle završenih studija predavao sam istoriju u privatnoj gimnaziji kojom je rukovodila grupa naprednih nastavnika, poznata u javnosti kao levičarska i komunistička. Rat me je zatekao na odsluženju vojnog roka u Sarajevu.

Zarobljen sam posle borbe sa ustašama u Mostaru.

Ja nisam vaš

Ja nisam vaš
Ja nisam vaš, nisam vaš od glave do pete,
Ja nisam vaš, moji su dobili ’45,
Nisam vaš od glave do pete, nisam vaš cijelim tijelom,
Vrijeme da se ljudi sjete da je crno crno, a bijelo bijelo.
Ja nisam vaš, nisam vaš od glave do pete,
I se*em vam se na nijanse, znam ko je pred zid vodio đake,
Nisu sotone punili vagone već nečiji djedovi i bake.
Ja nisam vaš, nisam vaš od glave do pete,
Nisam vaš maneken prijatelj, nisam vaš cijelim bićem,
Tako ću učit svoje dijete da se takvom ološu ne miče!
Ja nisam vaš, nisam vaš od glave do pete,
Ja nisam vaš, i tako ću i učiti svoje dijete,

Mile Kekin
List Danas 08. Mart 2016. godine

U nastavku sledi tekst iz dnevnika koji je Andrija Radenić vodio tokom zarobljeništva u Nemačkoj. Pisan je u periodu od početka zarobljeništva, olovkom, vrlo teško se razabire; uz mnoge istrgnute stranice ostali su i nepročitani delovi dnevnika...

DNEVNIK

Orginal strane dnevnika koji je Andrija vodio tokom zarobljeništva u Nemačkoj

I

Tako smo se mi našli jednog dana pobeđeni, prljavi, pocepani, gladni i žedni u nečistim vagonima koji su nas vozili našem novom gospodaru.

Prolaznici, slobodni građani ljubopitljivo su nas gledali i pratili pobedonosnim usklicima.

I kada smo sišli iz naših vagona... dočekali su nas ljubopitljivi pogledi gospodarica, pogledi koji nisu bili ljupki namenjeni suprotnom polu, već ispitivajući, trgovački mereći vrednost svog novog roba.

II

Vojnik mi je rekao da je seljak nezadovoljan mojim radom. Uspeh mog rada nije jednak uspehu seljačkog rada.

„Naučiću vas da radite kao vaš gazda“, pretio mi je. „Prijavu ću podneti“ dodao je.

Mirno sam mu odgovorio da to učini i istovremeno osećao da je moja seljačka karijera završena.

Prestaće iščekivanje „Feuerabenda“, prestaće večernji razgovori sa drugovima, započeće novo poglavlje mog zarobljeničkog života. Ne znam samo da li će sutrašnjica biti bolja ili gora od današnjice. Ma kako bilo radujem se promeni i nadam se da ću saznati gde su mi ostali drugovi raspoređeni na rad.

Neće biti više čišćenja štala, konja, krava, „dűstel štelovanje“, kopanje repe, jurnjava i seljačkog ironičkog osmeha koji prati tvoj nevešti rad. Čekam napeto nepoznatu sutrašnjicu i ispunjenje vojnikove pretnje.

18. VI. 1941. godina

Idem kao obično na rad. Umesto gonjenja i rada pod nadzorom straže iznenađenje: Dobio sam lakši rad da sam svršim. Osećam da će se nešto dogoditi.

U podne slučajno kad sam vraćao kante sa mlekom sreo sam vojnika sa kojim sam dobro živeo.

Kaže da ću otići za dva dana, ali ne u Olsbruk nego u drugo mesto gde nemam drugova – kao tumač. Ne znam šta ću?

Napuštam drugove da ne nađem druge, napuštam jedan težak posao da bih započeo drugi možda još teži. Sve to mogu zahvaliti znanju nemačkog jezika. „Treba im“ tumač...

Vraćam se na posao neveseo, tužan. Radim, kopam svršim jedan rad počnem drugi, pa treći, četvrti.

Na jednom „Andrija zove te vojnik da ideš u Lager“. Iznenađen pođem... usput misleći da ću možda odmah otići. Uđem u logor i dečekuju me vojnikove reči: „spremi stvari za pola sata voz polazi, putuješ“.

Nema oproštaja sa drugovima, ne mogu reći zbogom ljudima sa kojim sam proveo prve dane ropstva ,u čijem sam društvu često zaboravio na težak rad i zarobljenički život.

Prvih dana rad nije bio težak. Kopam i bacam zemlju lagano, u društvu drugova prolazi vreme brže i lakše. U podne prekidamo posao. Mogu spavati do 6h, ne budi me u 4:30 vojnikovo „aufstehen“.

Ali hrana, hrana.

Opet kao toliko puta u životu osećam njenu neophodnost, moć. Samo o jelu govorimo. Pričaju da su prodavali jedno nedeljno sledovanje putra za 400 dinara. Drugovi koji ne mogu bez duvana prodaju pola kilograma hleba za 4 marke da bi onda gladovali. Za petostruke pare kupovali cigarete od nepušača. Trgovina duvanom, hlebom, putrom nedeljnim sledovanjem vodi se na veliko i nemilosrdno. Prodaje se i kupuje se u cenu koja često prevazilazi pedesetrostuku vrednost. Iskorištava se svaka slabost pojedinca. Neke žive cele nedelje od krompira.

Pokušavam da umirim ljude da žive složno, da ne varaju jedan drugog, da ne daju poklonjenu cigaretu za toliko važan i potreban hleb. Pomanjkanje našeg seljaka ovde najviše osećam. Nemaju smisla za zajednički drugarski život. Nema onog složnog života kao u Űbersdorfu.

Zarobljenik više nije zarobljeniku drug, prijatelj, jedina uteha, već vuk, zver koja vreba drugu zver da bi joj iz usta oteo hranu i odneo u svoje gnezdo da je sam poždere.

1. VII 1941. godine

U petoj nedelji sam u zarobljeništvu. Dan koji neću više nikad zaboraviti, subota krvava...

Kod rada izgubio sam jedan deo svog prsta. Hteo sam da otkačim vagone, da ne čujem gunđanje prvog radnika, priskočio sam isuviše brzo i hladno gvožđe se sudarilo i smrskalo mi prst. Hteo sam uspomenu iz Nemačke iz mog zarobljeničkog radničkog života i dobio sam je.

6. VIII 1941. godine

Promenio sam mesto stanovanja. Došao na treće: u bolnicu. Ljekar mi je rekao da će se prst sam zalečiti i predao ga na brigu vojniku. Vojnik ga je zavijao vatom tri nedelje.

Nakon tri nedelje tražio sam da se ide lječniku. Lekar konstatuje gnojenje kosti i kaže da se mora odseći deo prsta, još dodaje da je sramota za prvog lekara…

8. VIII 1941. godine

Kontrolni podoficir je obilazio naš radni logor i mene uputio u bolnicu da se tamo izvrši sečenje.

Danas sam došao ovamo u bolnicu u Kőnigswarthu. Velike sobe, čiste, zračne, kreveti čisti sa madracom.

Odavno već nisam ležao u takvom krevetu. Niko ne leži iznad i ispod mene. „Vazdušni prostor“ nadamnom i ispod mene pripada samo meni. Ljekari su Francuzi i izgleda da su dobri. Ima mnogo Francuza, Poljaka, nekoliko Jugoslovena.

Danas su mi sekli prst. Čitao sam i novine. Na frontu ništa nova.

11. VIII. 1941. godine

Dani teku monotono, suviše monotono. Navikao sam se već na rad i sada opkoljen žičanom ogradom i visokim zidinama u malom bolničkom vrtu lagano odmiče vreme.

13. VIII.1941. godine

Vreme prolazi u davanju njemačkih časova, u učenju jezika, u čitanju novina, u razmišljanju o gladi.

19. VIII. 1941. godine

Broj se bolesnika smanjio. Oko 25 drugova se vratilo na rad. Njima je odmor dobro došao i sada su teškim srcem napustili bolnicu, gde je hrane bilo malo, ali se zato odmaralo, spavalo do mile volje.

Sada su otišli drugovi iz Jugoslavije, pa Francuzi, Poljaci, Rusi. Izgužvana, isprljana i flekovima puna uniforma izobličila je vojnike i dala im izgled robova.

Jedan Francuz je otišao juče, a danas su ga već poslali u drugu bolnicu. Treba mu kako izgleda amputirati ruku. Izgubiće ruku radi ljekarove nesavesti.

Kod rada u fabrici kapnuo mu je neki otrov na ruku. Ljekar je rekao da će mu sama da prođe rana proizvedena otrovom. Ali se rana širila, izgrizla kost, podgrizla vene. I sada će izgubiti ruku. Uspomena iz zarobljeništva. Na frontu ništa naročito. Odesa jo nije pala.

6. IX. 1941.

Kao tumač ostajem u bolnici. Dobio sam sobu sa ostalim tumačima. Jedan Poljak, bivši veletrgovac južnog voća, Francuz bivši trgovac, Francuz abiturijent Trgovačke škole, sin francuskog potpukovnika, jedan Hrvat železnički činovnik, još jedan Francuz, slikar portretista i ja stanujemo u jednoj sobi. Soba je lepa, udobna, zračna, sa ormarima, stolovima, malim stolicama. Daje izgled studentske sobe. Moji sustanari su pristojni ljudi. Podnose ropstvo mirno sa obaveznim nemim gunđanjem, sa sećanjem na raniji mirni građanski život, sa primanjem i slanjem pisama svojima. Zadovoljni nisu, grde sve, svoju zemju svaki hvali kao većina ljudi. Rat je unio haos u njihov mali mirni građanski život. I sada ne znaju ko je kriv svemu tome.

Tapkaju u mraku, jedamput udaraju jednog, drugi put drugog, vrzaju se u kolu. I nikako da se odluče da zbace veštačku koprenu sa očiju, da bi progledali i našli onog koga traže.

Ja sam tumač u ruskom odseku. Svi se nalaze u zasebnom odseku. Dvojica od njih izgledaju teški bolesnici. Ali zato moraju ležati sa drugima, ne mogu da dobiju zasebnu sobu. Oni su Rusi!

 

9. IX. 1941. godine

Noćas je bilo bombardovanje. Drugi put od kako sam u zarobljeništvu. Sirene su zavijale noću i probudile nas. Inače ujutro prolazi vreme kao obično.

4. X. 1941. godine

Vreme prolazi u prevađanju bolesničkih listova, tumačenju bolesnikovih misli lječnicima na njima razumljiv jezik. Razjašnjenju naredbi nemačkih vlasti zarobljenicima.

Imamo mnogo bolesnika koji nisu bolesni – došli su da se odmore.

Lekara koji nisu lekari – stari propali studenti – specijalisti bez specijalizacije – bolničari koji nisu nikad vršili bolničarsku službu.

10. X. 1941 godine

Učestovao sam danas na prvoj obdukciji. U sivoj hladnoj šupi u kojoj se prije držalo drvo za grijanje, ležao je mršavi ispijeni leš, na glinenoj ploči dugačkog stola. Dva ljekara sa testericom, rezali su lubanju, kidali meso, sekli vene, parali trbuh, prevrćali pluća, vadili srce. U sobi je bilo zaparno, zadah gnjilog mesa… Lekari su disali teško, ali su njihove oči sevale. “ Evo imao je periodonitis… Tečnosti imao je u stomaku ,a nije se žalio na bolove. Trbušni zid mu nje bio napet, temperatura normalna.

Siromašni Rusi, iscrpljeni su toliko da ne osećaju bolove, gde bi drugi urlikali.

Bez boli, bez temperature, bez bunila, bez reakcije, bez agonije, bez reči umiru noću pored mirno zaspalih drugova.

Mračne misli me obuzimaju… Ljudi živi zdravi sa mozgom koji radi, sa srcem koje kuca ubijaju se, kolju zašto? Da bi došli ovamo na sivu glinenu plohu I pretvorili se u gnjilu trulež i postali “interesantan slučaj” pod hladnim secirskim nožem.

11. X. 1941. godine

Govorio sam sa jednim mladim Rusom. Prvim Rusom iz sadašnje Rusije. Zarobljenik odmah prvih dana rata. Ne zna mnogo da priča, ali zato ponavlja, da je tamo „Было хорошо“, on je sa Kavkaza.

22. X. 1941.

Šmorkau Saska. Četiri meseca kako traje rat između dve ogromne sile.

Ovde u bolnici prolaze dani mirno, monotono. Dolaze bolesnici i odlaze, jedni privremeno u svoju radnu komandu, a drugi zauvek, uvijeni u belu debelu hartiju, pod zemlju.

A mi pišemo “Kranken … ispitujemo teške bolesnike zašto im je umro otac pre dvadeset godina.

Pitamo uzrok uzroka bolesti, a zaboravljamo na samu bolest. Važno je da li se bolesnik prehladio petog ili osmog, položaj tela u momentu pogodka puščanog zrna, ali ne smemo da pitamo zašto. I ljudi dolaze gladni, mršavi, sa duboko upalim očima, sa nadutim nogama, za zapaljenim rukama, sa odsečenim, prstima. Prostreljena pluća, gnjila creva, pune smrdljive čakšire, zagađena usta, živi skeleti stoje pred nama. A mi ih pitamo da li su imali male boginje u petoj ili šestoj godini! Tražimo adrese njihovih bližnih kojima ne smeju pisati, pitamo da li traže ratnu odštetu, koju nikada neće dobiti jer nemaju na nju prava. Stojim na ulaznim vratima, predamnom prolaze pocepane uniforme, prljavi dronjci, iskidane cipele, smrdljive čakšire. Plave, sive, mrke, zelene, žute, crvene. Francuske, ruske, belgijske, holandske, poljske, srpske.

Nasuprot njima u mirnom batu četiri vojnika nose beli sanduk. Široki, sa dva mrtvaca.

Bolesnici su zastali bledi, nemoćni, dižu ruke na pozdrav. Pozdrav drugovima od juče i sutra.

30. X. 1941. godine

Pre pet dana promenili smo bolnicu. Cela je bolnica premeštena iz Kőnigswartha u Šmorgau. Tamo će biti za plućne bolesnike. Ovo je mesto mnogo gore od starog. Tamo je bila Lužička Srbija. Većina Stanovnika Lužički Srbi. Bili smo zarobljenici u Srbiji!

Bolnica je bila udobna, moderna. Bilo je prostorija za kupanje, umivanje, kreveti sa madracom, park za šetanje. Okolo borova šuma.

Ovde pusti zidovi. Stari seljački majur. Nema madraca, nema kupatila. Prati se moramo u dvorištu – pre su se konji napajali tu.

Ležim u krevetu i razmišljam o hlebu koji se ovde ne može kupiti. I koji prije slobodan nisam mogao kupiti. Stajemo pred krevetima pocepani, pokrpani, neki sa nogom u gipsu, neki sa zavezanom rukom na kojoj manjkaju prsti izgubljeni na radu, neki sa furunkulama koje se nikada neće zalečiti, neki zdravi koji su uspeli da dođu ovamo kao bolesni, da bi se malo odmorili.

Lekari prolaze, stanu pred nekim od nas, klimaju glavom, izgovaraju neke nerazumljive reči i odlaze dostojanstveno, pobedonosno kao što su to činili kod kuće u svojim čekaonicama sa svojim starim pacijentima.

Suviše im je ušlo u svest njihovo osećanje superiornosti nad neukim slabim bolesnicima da bi ih u kratkotrajnom ropstvu mogli zaboraviti.

17. XI. 1941. godine

Vreme prolazi lagano, tmurno, sa malim promenama. Promenama na gore. Naša soba izgubila je raniji čar. Hrvat je pušten kući. Otišao je bled, tužan, zamišljen. Ovako je došao i ovako otišao.

Slikar, francuski poverenik, otišao je u Arbeits komandu. Bio je dobar drug, iskren i hrabar. Bez predasuda kao što su većina Francuza, bez tradicija, bez prentenzija.

Mnogi manje talentirani ubiraju priznanje, pohvale, novce, čak u ropstvu. On se vraća u komandu, da vadi ugljen iz rudokopa. Naša soba je izgubila čar, novi su drugovi neiteresantni, sivi svakidašnji, a stari postaju dosadni …

...? U ropstvu jedino što me drži jeste promena.

I ako imam veliku zračnu sobu, sobu za spavanje. Drugu komotnu sa foteljama za primanje. Treću sa radiom, šahom, kartama za razonodu ipak čeznem za promenom, A promena može biti samo na gore.

25. XII. 1941. godine

Proslavili smo božić u velikoj reprezentativnoj dvorani za zarobljenike. Bilo je muzike. Francuzi su pevali, pričali šale. Njihov duh uvek spreman za zabavu došao je do izražaja, iako nije među njima bilo nekih izričitih talenata.

Izložba umetničkih radova pojedinih zarobljenika imala je velikog uspeha.

Zarobljenici dolaze, gledaju i kritikuju svoje i portrete svojih drugova.

Major, zdepast, visok, sa širokim licem, velikim brkovima, malom bradom. Nije zadovoljan svojom karikaturom. Tvrdi da nema šiljaste trouglaste uši kao na karikaturi.

Ali ostali tvrde da ga je lekar Francuz portretirao u nagnutom stavu kada je tražio iz kuhinje preko malog prozora dodatak, i kada se video samo veliki spušteni brk, mala brada i uši načuljene prema kuvaru. Njegov drug, tihi kapetan, koji je danas dobio paket, nudi mu komad slanine ako ostane pola dana uz svoju karikaturu posmatrajući je. Nisu se pogodili, major traži skraćeno vreme stajanja, a povećanje slanine, na što kapetan ne pristaje.

24. III. 1942. godine

Prošlo je mnogo vremena od moje zadnje pribeleške. Promena je bilo i to kao obično kod mene, na gore. Jednog zimskog dana kada se počelo šuškati da među Rusima ima neki tifus, oblio me hladan znoj. I pored zažarene peći drhtao sam od zime. Bio je tifus …pegavi.

Nedelje teške… Sa nesanicom, bunilom, nesvesticom prolazile su mučno u lazaretu Milberga.

Kada sam došao k sebi i čuo da sam spašen, nisam mogao govoriti ni maknuti se od slabosti.

Bolest je iscrpela svu snagu i ja nemoćno posmatram kako me hrane, menjaju košulju, peru i daju injekcije.

Po ozdravljenju došao sam natrag u Šmorkau.

4. IV. 1942. godine

Ne smeti uništiti klevetnika odmah jeste najunižavajući momenat u životu modernog čoveka…

I dok su naši preci na takvu uvredu odgovarali psovkom… Mi moramo da bi se držali norme takozvanog civilnog čoveka tužiti, žaliti se, tražiti intervenciju drugih, tamo gde bi sami mogli intervenisati...

Čekam. Slušam. Ćutim. Čitam. Prevađam. I dani prolaze. Svađe se nižu. Francuzi tužakaju Srbe, napadaju ih. Srbi psuju Francuze. Prevodilac Francuz istučen je od Belgijanca.

Neće da kaže ko ga je tukao!

Dežurni tuži bolničara, jer nije ustao na određeni “aufstehen”…

Tumač pisao pismo drugu zarobljeniku. Pismo je uhvaćeno. Tri dana zatvora. Svađa. Tužba. Tuča.

6. VI. 1942. godine

Ratni zarobljenik

Ja sam turbekulozan - ne kašljem, ne znojim se, ugojio sam se, snažan sam, ali sam turbekulozan. Turbekulozan već od svojih 17 godina. Sada imam 36. godina

Tiho ali odlučno odgovaro je plećasti francuski seljak na pitanje lekara. Iz njegovih očiju zračilo je čuđenje radi lekarove sumnje. Odgovorna je bila krava koju je naročito volio, čije je mleko svaki dan pio, ali je bila zaražena.

Da sifilis! Sifilis već više od petnest godina. U početku sam mislio da će da prođe, da ću ozdraviti, ali sada vidim da se rana širi. Da je bolest zahvatila čitav organizam – Sa mnom je svršeno.

- Ali kako ste dobili tu bolest, jeste li oženjeni?

- Ne, nisam, šta vi mislite o meni. Ja sam čovek! Da vi poznajete moju porodicu! Neću ja da upropastim drugo stvorenje. I tako se nisam ni oženio. Čak nisam imao nikada odnos sa ženom. Imam sifilis ponavljao je. Propao sam doktore.

Neko je u sobi zakašljao i lice mu se izobličilo, poplavilo, oči izbuljile.

Takav ću ja biti, pokazo je na njega.

1. I. 1945. godine

Nova je godina. Peti broj se piše od početka rata.

Prvi dan novog broja. Dan sumoran, tužan sa primanjem bolesnika kao i sa podnošenjem uvreda.

Kao svi prošli dani prošlih godina. Vani se ljudi ubijaju, kolju, ovde se leče.

Izjava Radomira Raduljkova iz Novog Sada... o držanju i radu Andrije Radenića u zarobljeništvu u Nemačkoj.

Druga ANDRIJU RADENIĆA poznajem od jeseni 1940. godine iz Sarajeva gde sam se s njim našao na odsluženju redovnog vojnog roka u Školi za rezervne pešadijske oficire. Po kapitulaciji stare Jugoslavije dospevamo u nemačko zarobljeništvo, i nalazimo se u matičnom zarobljeničkom logoru Stalag IV A u Honštajnu /Hohnstein/. Nepunih mesec dana prpvodimo u istoj zarobljeničkoj radnoj komandi /Arbeits komando/ u Oberulersdorfu /Obarullersdorf/ a zatim bivamo prebačeni u različite radne komande ja u Ojbin /Oybin/, od Valtersdorf /Waltersdorf/. No, za celo vreme zarobljeništva održavamo vezu, imamo povremeno i lične susrete, a 1943. godine nalazimo se oko 3 meseca zajedno u jednoj zarobljeničkoj bolnici, te su mi držanje i rad Andrije Radenića dobro poznati

Još u školi za rezervne pešadijske oficire u Sarajevu upoznao sam, u političkim diskusijama koje smo često tamo vodili, Andriju Radenića kao opredeljenog antifašistu.

U zarobljeničkoj radnoj komandi u Oberuleradorfu, gde amo se nalazili prvih dana zarobljeništva na prinudnom radu, otpočeo sam odmah , kao jedini tadašnji član KPJ u logoru, politički rad među zarobljenicima, trudeći se da razvijem antifašističko raspoloženje među njima i spremnost na organizovan otpor fašizmu na konkretnu solidarnu odbranu interesa i položaja zarobljenika. U često veoma oštrim političkim polemikama i raspravama koje smo vodili o uzrocima propasti stare Jugoslavije, o izdaji kraljevske vlade i vojne komande i o neminovnosti odlučnog otpora fašističkim planovima porobljavanja, drug Radenić je istupao odlučno sa jasnim antifašističkim pogledima i stavovima, pružajući mi, sa još nekoliko naprednijih drugova, punu saradnju i podršku u nastojanjima da se izgradi antifašističko jedinstvo i solidarnost zaroblienika.

Održavajući stalnu vezu sa centralnim rukovodstvom organizacije "Drug", Radenlć razvija sistematski političk rad na redovnom obaveštavanju zarobljenika o političkoj situaciji u zemlji i svetu, i o stanju na frontovima. Prenosi vesti i informacije savezničkih radiostanica u široki krug zarobljenika, a vešto ih plasira i među nemačke gradjane utičući tako na ohrabrenje jednih i demoralizaciji drugih. Prenosi instrukcije sabotažne akcije po radnim zarobljeničkim komandama. Učestvuje u organizovanju pomoći u lekovima, hrani, obući i odeći za zarobljenike kojima je ova pomoć potrebna, posebno za najugroženije sovjetske zarobljenike. Uspešno sprovodi zadržavanje iscrpljenih zarobljenika za duže vreme na oporavku u bolnici. Radeći na organizovanom jačanju i razvijanju Narodno- oslobodilačkog pokreta Jugoslavlje među jugoslovenskim zarobljenicima, populariše ga i među zarobljenicima raznih drugih narodnosti. Zahvaljući svojim dobrim ličnim vezama i odnosima koje je u bolnici ima sa lekarima, bolničarlma i drugim zarobljenicima iz komandi učestvuje aktivnou ostvarivanju uspešnog povezivanja zarobljenika svih nacionalnosti koje su se nalazile u bolnici, te kasnije uiazi u rukovodeći internacionalni antifašistički forum celog bolničkog logora.

Kada su krajem aprila 1945. godine sovjetske trupe oslobodile bolnicu u Šmerkau, Andrija Radenić učestvuje, sa ostalim zarobljenicima, poslednjih dana rata u oružanim borbama sa preostalim nemačkim jedinicam u okolini.

Slijede tekstovi koji se odnose na dvije značajne žene sa kojima je Andrija Radenić bio u kontaktu cijelog života. Njegov tekst o Jennie Lebl i tekst sjećanja iz vremena drugog svjetskog rata Dr Ete Najfeld.

UZ POVRATAK U DOMOVINU

(Jennie Lebl, 1927 - 2008)

Na fotografiji Jennie Lebl u društvu oslobođenih ratnih zarobljenika negde na putu prema Jugoslaviji - MAJ 1945.

Na poziv Organizatora susreta sa Ženi Lebl, povodom njenih osamdeset godina, da kao saputnik u godinama ropstva i zarobljeništva u Nemačkoj 1941-1945, napišem nekoliko redova, u obimu jedne kucane strane, i kao istoričar, u vezi s njenim istoriografskim radovima – dostavljam željeno.

Kao prvo nametnulo mi se saznaje o njenim spasonosnim reagovanjima u vremenima strahovitih životnih opasnosti. Kada je posle prodora nemačke Hitlerovske vojske u Jugoslaviji 1941. godine, upao u stan njenih roditelja pobednički urlajući vojnik i iz besa ubio omiljenog kućnog vučjaka, uzela je svoje stvari rekavši da odlazi spasavajući život.

Sa srpskim imenom i prezimenom našla je najpre utočište u unutrašnjosti Srbije i preživela Holokaust. godine 1941, pri vraćanju kući, ruski pratioci i kao oslobodioci odugovlačili su sa našim vraćanjem u domovinu iz samo njima znanih razloga na liniji NKVD-a da nas ispituju i preispituju u Rusiji. Niko od nas nije reagovao kao Ženi, da moramo što pre kući, pa smo se vratili prečicom.

Samo jednom u danima Titove vladavine omanuo je ta j spasonosni životni instinkt i kod Ženi Lebl.

Ispričala je šalu s aluzijom na Titove vlastodržačke osobenosti. Sledila je UDBIN-a akcija Golog otoka.

Pri povratku slobode odlučila je da živi u Izraelu, oslobađajući se posledica neuništivog antisemitizma.

Kao istoričar mogu da ističem samo njenu nadarenost i njene rezultate strastvenog istraživača i talentovanog pisca istorije Jevreja i Jevrejima okolnih naroda. Sa 17 knjiga na hebrejskom, srpsko-hrvatskom, engleskom jeziku, mnoštvom od preko četrdeset štampanih i nagrađenih članaka…

Andrija Radenić

SEĆANJE IZ VREMENA DRUGOG SVETSKOG RATA

(Dr Eta Najfeld, 1927 - 2012)

Na sastanku pod simboličnim nazivom »Okrugli sto«, održanom u Beogradu 23. novembra 1974. u okviru proslave 100-godišnjice osnivanja Jevrejskog ženskog društva, dr Eta Najfeld je pročitala svoje sećanje iz vremena drugog svetskog rata.

Učešće Jevreja u NOB-u predstavlja temu koja je na razne načine osvetljavana analizirana i svima nesumnjivo dobro poznata. Verovatno je dosad o tome najviše ispričao dr Jaša Romano u svojim monografijama, ali i drugi su o tome pisali i pričali. Bilo nas je od boraca u prvim redovima, bolničarki, lekara, apotekara umetnika, književnika do narodnih heroja. Uprkos svemu tome, je na neki način uvek aktuelno da učesnici NOB-a iznesu iz svojih sećanja po koju crticu koja dopunjuje onu opštu sliku, koju svaki od vas ima o tim teškim danima kroz koje smo prošli.

Tako je i ovo prilika da vam iznesem jedan svoj doživljaj koji mi je ostao u dubokom sećanju.

Ulaz nemačke vojske zatekao nas je u Zagrebu, u kome smo sve do oktobra 1941, bili svedoci svih patnji i muka jevrejskog stanovništva. Uspeli smo da se spasemo logora na taj način što smo se prijavili za antilueticnu akciju koja je bila organizovana u Bosni.

Naše odredište je bila Tuzla, u čijim smo okolnim selima lečili narod. Naš život je bio izuzetno težak, što zbog napornog rada a što zbog opšte i lokalne političke situacije. Uz to su stizale prijave protiv nas da sarađujemo sa partizanima, da lečimo srpske seljake i da smo pripadnici levičarskih organizacija To je bio dovoljan razlog da se što pre maknemo. Direktor našega Zavoda i naš veliki prijatelj dr Luka Šimović poslao nas je u Bos. Krupu, da se maknemo što dalje od mesta u kome smo bili jako sumnjivi. I tako u junu 1943. stigosmo u Bosansku Krupu.

Sa nama su bile moja majka i naša kćerkica od jedne godine. Čim smo stigli počela je odmah naša aktivna saradnja sa Podgrmečkim partizanskim odredom slali smo izveštaje, lekove, obaveštavali o kretanju vojske i slali sve podatke do kojih smo mogli doći. Mi smo uglavnom bili i jedina veza za Podgrmečki odred koji je bio u neposrednoj blizini grada.

Naša obaveštajna aktivnost nije mogla ostati dugo nezapažena naročito ne u takvom osinjaku ustaša i nemačkih elitnih jedinica. Usledilo je preseljavanje iz stana u stan bliži kontroli ustaša, nadalje je sledila premetačina Gestapo-a i tako je naš život tekao još nekoliko meseci u stalnom strahu da ćemo biti otkriveni i u stalnoj želji da što pre organizujemo odlazak na oslobođenu teritoriju. Koliko god smo puta pisali drugovima da je naš boravak u Krupi opasan, oni su nas stalno molili da naš dolazak odložimo, jer smo potrebni kao obaveštajci. Osim toga je naš odlazak na oslobođenu teritoriju bilo i jako teško organizovati, jer je moja majka još bila iznurena od logora i šepava u jednu nogu, ja sam bila već u drugoj polovini trudnoće, a naša devojčica, svega nepune dve godine. Dakle, veoma rizičan poduhvat.

No naš život je postao neizdrživ. Nemačka je gubila na frontovima, partizani su svaki čas vršili uspešne diverzije na vozove pruge i oslobađali svakim danom sve više teritorija a mi smo osećali da sedimo u ćorsokaku sa omčom pod gušom.

I tada se desi nesreća. Osvanuo je divan i vedar sunčan dan 29. maja 1944. Od jutra su veliki saveznički bombarderi leteli visoko i kružili iznad nas. Slutili smo da mora doći do bombardovanja, jer je bilo mnogo nemačke vojske koncentrisano u Krupi, radi ofanzive na Drvar. I odjednom, sručilo se nešto stravično, tutnjali su zemija i vazduh. Rušile su se kuće, čuli su se krici prestravljenih životinja, stropoštala se zemlja na nas. I tad, odjednom mir. Užas i strava su me obuzeli — kraj mene su ležale mrtve moja majka i moja malena devojčica.

Neopisiva tuga i očaj ovladali su nama. U momentu smo izgubili volju za život i za borbu da spasemo sebe kad više nema naših najmilijih. No tada je moj muž počeo da mi uliva snagu za život, govoreći mi da ima smisla živeti, zbog deteta koje očekujemo. Počela je tada užurbana prepiska sa Podgrmečkim odredom i naše insistiranje da se što pre prebacimo na oslobođenu teritoriju, još pre no što mi je vreme da se porodim. Iako smo bili od veoma velike važnosti kao obaveštajci, u Komandi su shvatili da je naš dalji opstanak nemoguć i organizovali su naš izlazak za 27. jun.

Dan je bio blistavo vedar kad smo konjskom zapregom pošli na put u Bosanski Novi. Svim našim znancima smo već ranije najavili naše putovanje i naveli kao razlog da moram u bolnicu na rentgenski pregled ruke koja mi je slomljena pri bombardovanju i stavljena u gips. Tako smo dobili i odobrenje od vlasti da možemo putovati. Po dogovoru smo trebali stići do jednog izrešetanog tenka u blizini mesta Otoka, gde bi nam partizani štitili izlaz mitraljezima sa dva okolna brda. Sve je teklo po planu do tik pred samo mesto, kad smo odjednom zapazili kolonu naoružanih nemačkih vojnika koji su čuvali prugu. Shvatili smo da ne smemo da upadnemo u te makaze jer će izbiti borba u kojoj moramo izginuti. Zato je moj muž viknuo kočijašu da ošiba konje i ubrza naše putovanje, jer je sunce već visoko i avioni će svaki čas početi da nadleću i bombarduju. On je stvarno ošinuo konje, mi smo poleteli i prestigli Nemce i odjednom nas zaustavi čovek sa titovkom i crvenom zvezdom koji je izleteo iz šumarka. Znali smo da je to čovek koji treba da nas prihvati. Kočijaš se užasno uplašio, no vojnik je samo pitao da li smo mi lekari, uzeo naše stvari i počeo da ispreže konje. Mi smo ga požurivali jer da je blizu nemačka patrola i da sve treba što pre obaviti. Vojnici su odmah mene izvukli a jedan me je natovario na leđa i poleteo samnom u šumi. Ostali su isprezali konje i nosili stvari. Bežali smo što god je moglo brže da bismo izbegli puškaranje s Nemcima i da bismo zašli što dublje na slobodnu teritoriju kako bismo bili sigurniji.

Da bi što brže samnom stigli do štaba Odreda, vojnici su kod neke kuće upregli konje i mene natovarili na kola. Kako je još uvek pretila opasnost da Nemci zađu u šumu i da počne borba vojnik je na nekoj nizbrdici ošinuo konje i oni su tako naglo poleteli da su se kola izvrnula i ja ostala pod kolima. Sem što sam oderala kožu na nogama, toliko sam se uplašila da sam dobila trudove. Ta činjenica me još više uplašila, jer smo bili na otvorenom prostoru, bez ijedne kuće u blizini i još uvek u opasnosti od nemačke patrole.

Vojnici su pohvatali konje, ponovo ih upregli i opet me stavili na kola i tako smo nastavili putovanje prema štabu. Putem sam samo razmišljala kako treba da izdržim do štaba, do koliko-toliko sigurnog mesta, jer ovde roditi ne smem. Taj put se otegao u nedogled, a moja strahovanja su postajala sve teža, jer su bolovi postajali sve češći i bolniji. Na jedvite jade smo stigli do odredišta, u selo Srednji Dubovik — zaselak Radakovići.

Smestili su me u jednu seosku kuću u kojoj je bio ispražnjen jedan krevet za mene. Krevet je bio prostrt kukuruznom komušlnom i prekriven prljavim i oštrim konopljanim čaršavom. Noć se već spuštala, ukućani i vojnici su ulazili u prostoriju i počeli se spremati za spavanje. U toj sobi nabijenoj Ijudima, pretoploj i zagušljivoj od ljudskog znoja, u potpunoj tami, počeo je moj porođaj.

Moj muž je bio kraj mene i svaki put kad bih ja zaviknula, on je upalio bateriju, tu jedinu spasonosnu stvarčicu u našoj bespomoćnosti.

Osećala sam da u sobi niko nije spavao, ali je vladala mukla tišina, prekidana samo mojim stenjanjem. Sve je to tako mučno i teško trajalo do tri sata ujutro, kada se rodio moj sin. Sve do jutra ležali smo on i ja tihi u tom našem krevetu i tada sam ga tek prvi put u osvit zore videla.

Ljudi oko mene su bili jako pažljivi i pokušavali mi na svaki način pomoći. Međutim, nije bilo nikakvih mogućnosti ni za najosnovnije održavanje higijene tako malog deteta, a i vojnička situacija je bila nesigurna, tako da je odlučeno da već trećeg dana nakon poroda krenemo prema štabu 5. Korpusa, koji je bio na Međeđem Brdu, duboko u pozadini oslobođene teritorije.

I opet su me natovarili na kola, pored mene smestili mog sina i tako smo pod zaštitom vojske krenuli prema novom odredištu. Volovi upregnuti u kola su tromo i sporo napredovali po grbavoj putanji. Svaki njihov korak izazivao je neizrecive bolove na mojoj ranjenoj koži na nogama. Osim svih tih bolova zapeklo je sunce svom snagom, pa kako nismo ničim bili zaklonjeni, zapazim da je moj sin postao upadljivo crven i pretila mu je opasnost od sunčanice. Kraj mene je tiho i bez reči išao vojnik pod puskom koji nas je čuvao, a iza kola duboko zamišljen i zabrinut isao je moj muž.

Odjednom vojnik zapazi da ja pokušavam zaštiti dete od sunca i pođe prema jednom orahu, otkine granu i zatakne je za kola nad licem deteta i reče: »Ovo je za mačoga« (u dijalektu Bos. Krajine znači: maleni). Zahvalim mu na pažnji i on sav sretan što, je samnom uspostavio dijalog, zapita: »A, je li, drugarice, a kako se zove mači?« Ja mu odgovorim da se još nikako ne zove, ali pošto se rodio prvog dana našeg izlaska na slobodnu teritoriju, to treba da dobije neko simbolično ime, ali svakako sa početnim slovom »i« jer je to bilo početno slovo imena naše devojčice koja je pre nepun mesec dana poginula. Ne znam ko je spomenuo ime IGOR, ali kad je ono bilo izgovoreno, on se okrenuo meni i rekao: »E, pa drugarice ja ću da mu budem kum« i ode do jednog drveta, otrgnu granja i zabije ih sve oko deteta i reče: »Neka ti bude lepa ladovina, kume Igore« i tako Jova Bilbija, vojnik podgrmečkog odreda, postade kum mom sinu.

Još 11 meseci do svršetka rata ratovali smo moj sin i ja pod veoma teškim uslovima, često bez hrane i vode, sa tifusarima i pegavčarima, ali smo zato pobedonosno sa Armijom ušli u Zagreb, u onaj Zagreb iz kojeg smo izišli pod žutom trakom, poniženi, uvređeni i obespravljeni.

Dr Eta Najfeld

POSLE RATA

ANKETNI LIST (PODACI ZA PRIJEM U KOMUNISTIČKU PARTIJU JUGOSLAVIJE)

Ime i Prezime	Štajngeberg Andrija
Godina, mesto i srsez rođenja	1913. Boka, srez Alibunar
Nacionalnost	Srbin
Državljanstvo (u slučaju promene ukazati ranije državljanstvo)	FNRJ
Socijalno poreklo	Otac, trgovac na malo, detinjstvo i mladost u siromaštvu
Bračno stanje (ženjen, udata). Ako si razveden navedi prezime i ime bivše žene (muža)	Neoženjen
Jesi li prošao kandidatski stepen i za koje vreme?	Kandidat sam od aprila 1946
Da li si bio član SKOJ-a i u kojoj organizaciji SKOJ-a?	Nisam bio član SKOJ-a
Da li si pripadao drugim političkim organizacijama i partijama, kojima, gde, kada i uzrok napuštanja?	Nisam pripadao drugim organizacijama i partijama
Rad u masovnim organizacijama (sindikati, sportska, kulturna udru ženja itd.)	U sindikalnoj
Obrazovanje	Završio sam Filozofski fakultet
Koje jezike znaš i koliko?	Govorim: francuski, nemački, mađarski Razumem: engleski, italijanski, poljski ruski
Da li si bio u inostranstvu, gde i kada? Čime si se izdržavao i šta si radio?	Bio sam u Francuskoj kao student 1936 godine, Izučavao sam francuski jezik
Da li si služio u staroj Jugoslovenskoj vojsci, da li si imao čnin i koji?	Služio sam kadar 6 meseci u staroj Jugoslovenskoj vojsci, nisam imao čin.
Sadašnji odnos prema vojnoj obavezi?	Regulisao sam vojnu obavezu
Zanimanje	Profesor

NASTAVAK IZ ANKETNOG LISTA ZA PRIJEM U KPJU (ORGINALNI DOKUMENT)

 

Na fotografiji Žigmund, Andrijin mlađi brat

Pedesetih godina, poslije prvih radova promjenio je prezime u Radenić

Kratki autobiografski podatak

Posle rata radio sam u raznim ustanovama: 1945-1946. u Saveznom ministarstvu prosvete i Saveznom Komitetu za nauku i kulturu kao sekretar Komisije za ratnu štetu u kulturno-istorijskim domenima; 1947, u višoj Saobraćajnoj školi kao nastavnik istorije; 1948, u Savezu sindikata Jugoslavije kao sindikalni funkcioner; 1949, u predsedništvu Srpske akademije nauka; od 1950. U Istorijskom institutu.

Naučni stepen doktora istorijskih nauka stekao sam 1956. Disertacijom “Položaj i borba seljaštva u Sremu od kraja XIX veka do 1914”

Posle sam se posvetio izučavanjima problema iz istorije Srbije i Vojvodine od 1848 do 918, u izvesnoj meri i problema političkih, političko-ekonomskih, socijalnih i kulturnih u poslednjim decenijama XIX i prvoj polovini XX veka.

Iz knjige Dražesni KGB javi se

• Autori: Dragoslav Simić i Milan Petrović
• Izdanje: 2009. godina
• str. 90 orginalnog izdanja

Zamolio sam istoričara dr Andriju Radenića, čije se ime pominje na početku ove priče, vezano za otkriće Dnevnika Benjamina Kalaja, da mi da svoje lično svedočenje vezano za pedesete godine XX veka. U to vreme je Radenić zaposlen u Akademiji nauka u Beogradu.

Kada sam mu se obratio maja 2008, imao je devedeset pet godina, nekoliko dana kasnije dao mi je svoja sećanja u rukopisu.

Bio sam sekretar partijske organizacije u SANU u vreme vladavine Komunističke partije Jugoslavije. U toku je bila hajka na Informbirovce, članove partije, koji su se javno ili tajno, stvarno ili navodno, saglasili sa optužbama Informativnog biroa Komunističke partije Rusije, prema Staljinovim direktivama protiv Titovog režima u Jugoslaviji.

Podrazumevalo se da sam se i ja, kada je trebalo da se to učini, bio izjasnio protiv Informbirovskih insinuacija, kao i pobornik Titovih argumenata protiv staljinizma.

Ipak u forumima Udbe u međuvremenu je zapisano tri puta, u manjim ili većim razmacima, prema kazivanjima uhapšenih i tučenih Informbirovaca, da sam i ja među onima koji se smatraju Informbirovcima.

Pri redovnim, u kraćim i dužim razmacima vođenim informativnim razgovorima, članovi Udbe i vodeći članovi partijske organizacije u SANU o držanju pojedinaca u vezi sa Informbiroom, posebno Andrije Radenića, imajući u vidu kazivanja zatvorenih informbirovaca, jedno vreme je ponavljano nešto što se uobičajilo, da je Radenić neizostavno protivnik informbirovskih napada.

Samo, ja sam počeo da bivam manje aktivan kao sekretar partijske organizacije, pošto sam radio na pripremi doktorata. Sledila je moja ostavka na položaj sekretara partijske organizacije i izbor novog sekretara. Tražio sam i dobio rešenje za istraživački rad na doktoratu u Arhivu u Vršcu.

Na putu za Vršac, kad je voz stao na stanici Boka, sela gde sam rođen, pokušao sam da siđem, ali mi je rečeno da moram imati propusnicu zbog blizine granice prema Rumuniji. Zato sam po dolasku u Vršac telefonski zatražio od čelnika Istorijskog instituta SANU da mi nabave propusnicu za rodno selo. Sutradan, dobio sam odgovor da se odmah vratim u Beograd, u Institut, na zahtev predsednika SANU Aleksandra Belića. Prekinuo sam tek započeti rad u vršačkom Arhivu i vratio se u Beograd.

Kod kuće sam našao nalog da se smesta javim dežurnom u Udbi. Kada sam se pojavio dočekao me je načelnik urlajući: „ Otkrili smo te! Hteo si da bežiš u informbirovsku Rumuniju!“

Zatvorili su me u jednu sobu da pišem priznanje o svojim političkim opredeljenjima na liniji Informbiroa. Ujutru, pročitavši napisano, uz psovke da sam lažljivac i da bi tre balo da me upute na Goli otok, islednik mi je saopštio da po nalogu nekih naredbodavaca, mora da me uputi kući. Biću pod stalnim nadzorom. Veruje da će se u celosti dokazati moja krivica. A u Istorijskom institutu će me izbaciti iz partijske organizacije i doneti odluku o mom prestanku rada u Institutu. Odista, čim sam se sutradan javio na posao, dočekala me je povika kolega, posebno članova partije. Ponavljalo se u horu: „Udba je morala da otkrije i potvrdi tvoje pokvarenjaštvo. Dobićeš rešenje o prestanku rada u Institutu.“

Dve godine sam uspevao da mi ne uruče otkaz. Svakog prvog u mesecu bio sam na bolovanju. Po tadašnjim propisima, ko je bio prvog dana u mesecu na bolovanju, nije mu se mogla uručiti odluka o prestank u radnog odnosa. Tako sam bolovanjima uspeo da dočekam dolazak sekretara KP SSSR Hruščova u Beograd 1955, što je značilo normalizaciju odnosa SSSR i Jugoslavije. Tim dolaskom objašnjavam prestanak gonjenja optuženih za informbirovsko opredeljenje. Po izuzetnom rešenju predsednika SANU, pored istovetnog rešenja direktora Istorijskog instituta, prema ta dašnjim uzusima, vratio sam se na rad u Institut. Zahvaljujući zakonskoj odredbi da je samo prvog u mesecu na radnom mestu uručivano rešenje o otpuštanju iz službe, što sam ja osujetio navodnim bolovanjem, ostao sam u Istorijskom institutu. Bio je to redak primer uspešne snalažljivosti.

U poslednjoj godini života uspeo je da savlada rad na računaru, redovito je čitao, razgledao porodične fotografije i slušao omiljenu muziku…

NEKOLIKO FOTOGRAFIJA IZ ANDRIJINOG PRIVATNOG ARHIVA

Andrija i Tatjana Batistić 1971. godine

 

Horst Holstein, Iskra Grisogono - Holstein i Andrija 1971. godine

 

Andrija i Iskra 1981. godine

 Saša i Xenia

 Graeme i Xenia Porteous 2011. godine

Nažalost, omiljeni Mendelssohnov violinski koncert u Xenijinom izvođenju nije mogao slušati i uživati, snimljen je tek 2014. godine…

U video prilogu Mendelssohnov violinski koncert u Xenijinom izvođenju

U nastavku sljedi riječ urednice sajta dr Tatjane Batistić...

U ovom sajtu sadrži se gotovo cjelokupni rad Andrije Radenića. Uz ponešto iz dnevne štampe i sl., izostaje nedovršeni tekst o nemilim događajima iz doba raspada.

Jezički događaj u centru Beograda

Početkom hiljadu osamdesetih godina na šalteru u pošti činovnik registrira jednu uplatnicu i kaže:

•          “Ovde nije dobar datum”
•           “Izvinite mislila sam da je srijeda”
•          Glas iz reda: “Vi ima da govorite onako kao što se govori ovde gde živite, a ne kao što se govori tamo odakle ste došli”.
•          Ipak, od 1945. Godine bilo je vrijeme bratstva i jedinstva (možda nekad relativnog, već prema situaciji), i što je od posebnog značaja, vrijeme slobode od pripadnosti nekoj religiji.
•       (Školovanje, do univerziteta u prvoj Jugoslaviji bilo je moguće samo i jedino uz redovito, nadgledano, izvršavanje obaveznih vjerskih dužnosti jedne od važećih religija.)

Problem nacionalne pripadnosti

A.R. vrlo zadovoljan radom majstora koji je završio neki posao, zamolio ga je da napiše svoje ime i telefon.

• “O, pa Vi ste Mađar. ”
• “Ne ja, već moj deda.”

 

 

---

Po profesiji bavila sam se jezikom, za stavove o historijskopolitičkim itd. događajima, pojavama neka posluže mišljenja, izlaganja nekih posebno značajnih ljudi:

Mišljenja Svetozara Markovića u vezi sa Ustavom iz 1869., navedeno na početku knjige A. R., „Radikalna stranka i Timočka Buna“, 1988.

***

Bez okolišenja saopštio je neupućenima da u savremenoj državi „vladaju partije“. Sve što se zasniva u novom društvu na „narodnoj volji“, na „narodnom suverenstvu“ predstavlja iluziju. Tek „kad nastane blaženo’ vreme da svi ljudi u jednom narodu, ili bar većina od njih“, upoznaju zakone ljudskog razvitka uopšte, kad budu kadri da ocene svoje potrebe i da prema njima urede svoje ustanove, onda će tek oni biti osposobljeni da sprovode svoju suverenu volju i, razume se, tek „onda će nestati sve bune, sve revolucije, svi prevrati, jednom rečju, sve partijske borbe“.

***

Ali i prema ovim Markovićevim iskazima: „To blaženo vreme spada među utopije suvremene Evrope“. Ostalo je da se utvrdi kako parole „S narodom za narod“, „Narod je nepogrešiv“ i tome slične krilatice, sačinjavaju deo igre u obmani iluzijama.Pokazao je primerom tada najnaprednije, najslobodoumnije evropske zemlje, Francuske, kako i zakoni koji se izglasaju u demokratski izabranom parlamentu, u „narodnom predstavništvu u pravom smislu te reči“ ne sadržavaju „garancije za narodni napredak“. Predočio je kako je bes mislena tvrdnja da je „narod nepogrešiv“, ako se zna da su ljudi koji sastavljaju narodnu zajednicu „pogrešivi“…

***

zatim sledi tekst Stojana Novakovića iz njegove knjige “Balkanska pitanja… 1886… “ u A.R. ”Spoljna politika Srbije u kotraverznoj istoriografiji, 2006.”.

Prema Novakovićevom rezonovanju, tamo se [ u drugim delovima Evrope ] na većim i manjim prostranstvima, tokom minulih vekova „našlo svuda po jedno pleme koje je “svojom snagom” uspevalo i uspelo da susedna, srodna i nesrodna plemena u jednu veću „državnu zajednicu nagoni” i tu nacionalno poistoveti. „Na Balkanskom Poluostrvu nijedan od naroda naseljenih na njemu nije uspeo da nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da razvije prosvetu tako nadmoćnu da joj se ostala plemena ne bi mogla odupreti.

Niti je sila, niti je prosveta mogla uspeti da ovde obrazuje jednu zajedničku državu pod Jednom zastavom. A kad to nije učinjeno pre XIX veka, nacionalno Liberalni tok ideja koji je vladao kroz poslednjih sto godina… podigao je svojim etnografskim sentimentalizmom ovome razvitku smetnje mnogo veće…”

***

Poučan je i citat o štetnom istoricizmu kojim su mali balkanski narodi, a prema tome i srpski, opterećeni: „Uspomena sjajne prošlosti, koja okružava glavu osirotelih potomaka ... može za njih postati više štetna nego korisna, ako oni zaborave da ima samo jedan put k novoj slavi I li k uskrsnuću, koji je utvrđen kako u svakidašnjem životu tako I u istoriji, I da je taj put: rad strpljiv, rad neumoran i pobedonosan.”

A istorija zavisi od navedenih primera. Zato Novaković govori svojim čitaocima: „Ako ćete po istoriji, naći ćete u njoj kroz svih poslednjih dvanaest vekova i što vam je milo i što nije. Po tome se i pozivaju Bugari na svojega Samuila Simeuna, Srbina Dušana I Kraljevića Marka, a Grci na svoje vizantijske careve, i prepirci niti kad kraja ni konca”…

***

Sa skokom u 1991, na televiziji u Sarajevu govorio je Vlado Dapčević... U nastavku sledi video prilog

---