IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834–1914

ii istorije srbije i Vojvodine

Iz istorije Srbije i Vojvodine 1834–1914, Matica srpska, Novi Sad – Istorijski institut, Beograd, Novi Sad – Beograd 1973,

557 + /1/. strana orginalno štampano izdanje

Delovi iz knjige

***

Materijalna  osnova  za  štampu  u  Srbiji  stvorena  je  tek  kada  je  Srbiji  Hatišerifom  od  novembra 1830. priznato pravo na autonomiju, s prerogativima samostalnosti u svim, tj. političkim, ekonomskim i kulturno-prosvetnim  domenima  unutrašnje  uprave.  Tada  je  knez  Miloš  naredio  delegaciji  koja  je  u  to vreme boravila u Petrogradu da kupi štampariju koju  „u otečestvu još nemamo, a koja nama je toliko potrebna“

Štamparija  je  prispela  u  Beograd  sredinom  maja  1831.  godine.  Već  iste  godine  počinje  da  se misli na izdavanje jednog lista, i s tim u vezi na probleme koji će u autokratskoj i zaostaloj Srbiji još dugo  biti  primarni  a  proisticali  su  iz  stega  cenzure  i  teškoća  izazvanih  slabim  saobraćajnim  vezama, malim krugom čitalačke publike, neznatnim brojem pretplatnika.

***

Sledeće godine, u martu 1832, izašao je prvi, probni broj Novina srbskih, na jednom tabaku. Iz konzervativne  bojaznosti,  koja  još  prevlađuje  u  kneževom  krugu,  redovno  izlaženje  Novina  još  se odlaže.  Trebalo  je  čekati  da  vreme  učini  svoje,  pa  da  se  uvidi  i  na  vrhunskim  mestima  odlučujuće hijerarhije da se bez štampe dalje ne može.

***

Prema prvim odredbama cenzure, od 22. decembra 1832, nisu se smele štampati knjige, apologicistvari i nikakvi spisi, plakati, listovi itd., koje bi sadržale: bogohuljenja; ideje„ protiv veroispovedanija hristjanskog“; sablazne misli protiv vladajućeg morala; misli protiv srbske vlade i svih inostranih vlada i njihovih članova;„ pristrasna ruženja i grđenja ličnosti, čije mu drago“. Zabrana se odnosila i na sve što je bilo napisano Vukovim pravopisom.

***

Polazeći  od  pretpostavke  da  kritičke primedbe u inkriminisanom napisu potiču od urednika Novina, knez Miloš je odmah izdiktirao pismo u kome Davidoviću kazuje: „Meni se nimalo ne dopada što Vi u Novinama serbskim gdi gdi Vaša sobstvena primečanija umećete, i tako gdi gdi duh slobodno mislećij naroda u njima izražavate, koje je i volje i namereniju mome sasvim protivno ... Jer ja oću da se  od  naše  strane  nijedan  kabinet,  nijedno  lice uvređeno ne  nađe, niti da  primeti, da koga god mi kritiziramo.“ Tim pismom Miloš oduzima Davidoviću pravo koje mu je isprva dao, kao visoko državnom  funkcioneru, da sam može da vrši dužnost urednika i cenzora.

***

Ko  Vam  je  to  kazao,  da  sam  ja odobrio  sudu  narodnomu da se svi  apsenici u deržavi našoj mole Bogu za ozdravlenije sina mog“  – uzvikuje Miloš. I dodaje: „Ja sam Vam jedanput kazao, da Vi dobro motrite, šta ćete u Novine stavljati ...  A  kad  Vi  tako  činite a  ono  neću  da  Vi  više  budete  urednik  Novina, niti da  Vi više što u te Novine pišete, već odsad nek ij piše Laza Teodorović.“ U nipodaštavajućem gnjevu zaključak je još drastičniji, miloševski uvredljiv: „Ja sam mislio, da je od sviju naši učeni ovde najluđiji Zorić, što ide po ovomu snegu po čaršiji, te puca sve jednako iz puške, i lovi vrapce...  a Vi, uprav  da  vam kažem, još ste od njega luđij“

RAD ANDRIJE RADENIĆA