|
|
Iz istorije Srbije i Vojvodine 1834–1914, Matica srpska, Novi Sad – Istorijski institut, Beograd, Novi Sad – Beograd 1973, 557 + /1/. strana orginalno štampano izdanje Delovi iz knjige***Materijalna osnova za štampu u Srbiji stvorena je tek kada je Srbiji Hatišerifom od novembra 1830. priznato pravo na autonomiju, s prerogativima samostalnosti u svim, tj. političkim, ekonomskim i kulturno-prosvetnim domenima unutrašnje uprave. Tada je knez Miloš naredio delegaciji koja je u to vreme boravila u Petrogradu da kupi štampariju koju „u otečestvu još nemamo, a koja nama je toliko potrebna“ Štamparija je prispela u Beograd sredinom maja 1831. godine. Već iste godine počinje da se misli na izdavanje jednog lista, i s tim u vezi na probleme koji će u autokratskoj i zaostaloj Srbiji još dugo biti primarni a proisticali su iz stega cenzure i teškoća izazvanih slabim saobraćajnim vezama, malim krugom čitalačke publike, neznatnim brojem pretplatnika. ***Sledeće godine, u martu 1832, izašao je prvi, probni broj Novina srbskih, na jednom tabaku. Iz konzervativne bojaznosti, koja još prevlađuje u kneževom krugu, redovno izlaženje Novina još se odlaže. Trebalo je čekati da vreme učini svoje, pa da se uvidi i na vrhunskim mestima odlučujuće hijerarhije da se bez štampe dalje ne može. ***Prema prvim odredbama cenzure, od 22. decembra 1832, nisu se smele štampati knjige, apologicistvari i nikakvi spisi, plakati, listovi itd., koje bi sadržale: bogohuljenja; ideje„ protiv veroispovedanija hristjanskog“; sablazne misli protiv vladajućeg morala; misli protiv srbske vlade i svih inostranih vlada i njihovih članova;„ pristrasna ruženja i grđenja ličnosti, čije mu drago“. Zabrana se odnosila i na sve što je bilo napisano Vukovim pravopisom. ***Polazeći od pretpostavke da kritičke primedbe u inkriminisanom napisu potiču od urednika Novina, knez Miloš je odmah izdiktirao pismo u kome Davidoviću kazuje: „Meni se nimalo ne dopada što Vi u Novinama serbskim gdi gdi Vaša sobstvena primečanija umećete, i tako gdi gdi duh slobodno mislećij naroda u njima izražavate, koje je i volje i namereniju mome sasvim protivno ... Jer ja oću da se od naše strane nijedan kabinet, nijedno lice uvređeno ne nađe, niti da primeti, da koga god mi kritiziramo.“ Tim pismom Miloš oduzima Davidoviću pravo koje mu je isprva dao, kao visoko državnom funkcioneru, da sam može da vrši dužnost urednika i cenzora. ***Ko Vam je to kazao, da sam ja odobrio sudu narodnomu da se svi apsenici u deržavi našoj mole Bogu za ozdravlenije sina mog“ – uzvikuje Miloš. I dodaje: „Ja sam Vam jedanput kazao, da Vi dobro motrite, šta ćete u Novine stavljati ... A kad Vi tako činite a ono neću da Vi više budete urednik Novina, niti da Vi više što u te Novine pišete, već odsad nek ij piše Laza Teodorović.“ U nipodaštavajućem gnjevu zaključak je još drastičniji, miloševski uvredljiv: „Ja sam mislio, da je od sviju naši učeni ovde najluđiji Zorić, što ide po ovomu snegu po čaršiji, te puca sve jednako iz puške, i lovi vrapce... a Vi, uprav da vam kažem, još ste od njega luđij“ |
