Republika: br. 356-357 1-31. 05. 2005
Mirko Tepavac
 |
Nacizam, fašizam, rasizam, pokazuje se i kod nas, nije otrovno rastinje bez korena. Ali kod nas se, nažalost, nacizam diže iz mrtvih. Mada nije mogao biti iskorenjen jedanput za svagda, nije se smelo dopustiti da ostane toliko očuvan ni u vreme Miloševićevih, a pogotovu posle Oktobarskih dana. Deo odloženog obračuna sa agresivnim nacionalizmom, verskom i rasnom netolerancijom, povampiren neprirodnom propašću velike Jugoslavije i tragičnim međunacionalnim ratovima za Miloševićev projekat preuređenja federativne Jugoslavije, kao proširene srpske države. Dugo se zatim naivno verovalo da fašizam kod nas nema nikakve izglede, kao što se godinama tvrdilo da kod nas nema antisemitizma, nacionalne i verske diskriminacije. Mnoge okupirane evropske zemlje imale su kvislinge. Različiti, pa i supanički pokreti otpora postojali su i u Poljskoj, Francuskoj, Grčkoj... Ali je u svakoj od njih istorija već izrekla istinu, ni u jednoj od njih nema dilema ko su bili nosioci otpora i koliko su doprineli pobedi. Nigde kao u Srbiji to više nije predmet političkog, stranačkog sporenja. I nigde se tako osvetnički ne ruše tragovi antifašističke borbe, sramote učesnici i vređaju žrtve. Samo kod nas istrajava pokušaj da se zajedno sa poraženim komunizmom sahrani i partizanski antifašizam. Ko i zašto danas hoće da ispiše Srbiju iz evropskog antifašizma?! Da li samo zato što su se na čelu partizanske Vojske najpožrtvovanije borili i ginuli baš komunisti? »Pomirenje«, koje licemerno nude zagovornici teze da su postojala dva ravnopravna antifašistička pokreta, služi samo da se sa pobedničkog pijedestala skinu partizani i na njega podignu četnici. Njima je dobar svako ko se borio protiv »komunizma«, pa makar to bio i hitlerovac Ljotić, kolaboracionista Nedić (dovoljno je da se kaže: predsednik vlade u okupiranoj Srbiji!) ili antikomunistički propovednici, poput Hitlerovog poštovaoca, antisemite, vladike Nikolaja Velimirovića. ***
|
