Odlomci iz knjige Totalna dramaturgija Milorada Stanisavljevića
Beograd 2006.g
 |
Inverzija naklonosti Srpska izborna priča okončana je onako kako se i očekivalo. Srbi su orno i listom glasali za DOS. Kao što su, pre desetak godina, orno i jatimice glasali za stranku Slobe-Slobode. Između pobednika i poraženih u Srbiji ima sličnosti više nego što se misli. Njih povezuje zakon spojenih sudova, zakon naprasnih naklonosti i naprasne i naprasite antipatije. »Tko bi doli sad je gori, a tko gori doli nestaje.« Stari stihovi koji su najsažetiji opis septembarskodecembarskog sunovrata Slo bodana Miloševića. Masovna inverzija naklonosti ipak ne govori o masovnom »opasuljivanju« glasača već o njihovom pretrčavanju na pobedničku stranu. »Sve sliva se u naš levak«, govorio je nekad Slobodan Milošević. Nije shvatio da se pesak njegovih glasova prelio u drugi levak i da je neka ruka obrnula peščanik. Istraživanja javnog mnenja i rezultati izbora pokazuju samo struje na površini reke. Podvodne struje i virove ne uočavaju i ne prikazuju. A u njima se, kao što kažu narodna predanja, stane raznorazna čudovišta i nemani. Nepredvidljivi i za istraživače javnog mnenja nevidljivi uspon Arkanove stranke pokazuje da neke pesme u Srbiji nisu dopevane i da se pevačima nisu ogadile. Nikad ne možete znati ispod kog će se kamena i brloga izleći »zmijsko jaje« o kojem govori istoimeni Bergmanov fllm. Šešelj i Milošević su izgubili, ali samo kao horovođe. Naci-pesma još je na srpskim glasnicama. Valja shvatiti da glasači Stranke srpskog jedinstva nisu nacoši-nostalgičari već glasači perverznog shvatanja Promene, glasači koji su Promenu shvatili kao promenu glavnog izvođača radova a ne kao promenu glavnog Plana. Pitanje je i koliki je broj glasača samog DOS-a na isti način shvatio ideju Promene. Vreme će to pokazati. Uloga kape-beretke u srpskoj revoluciji Napred naši, crvenoberetkaši! Vi ste patrioti troprstaši! Čitam knjigu Bujoševića i Radovanovića o 5. oktobru. Kičerajka pisana kao scenario za televizijsku seriju koja će, nema sumnje, uskoro biti snimljena. Nijedna vlast ne može bez kiča, pa ni demokratska. Kič je najkraći put do srca glasača. Po knjizi ispada da je jedini loš momak u Srbiji bio Slobodan Milošević. On je u ovoj zemlji odavno bio suvišan, samo se niko nije setio da mu to kaže. Svi koji su ga okruživali i opsluživali policajci, specijalci, majstori terora i torture i generalske kreature bili su demokrati u srcu i jedva su čekali da se stave na stranu naroda i demokratije. Čak i »crvene beretke« za koje smo mislili da predstavljaju tamnu stranu srpskog meseca. U stvari, knjiga je, svojim najgolicavijim detaljima, prava slavopojka »crvenim beretkama« iliti »momcima iz Brazila«, »prekaljenim na mnogim ratištima«, »momcima koji su godinama gledali smrti u oči,u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu«. »Da su nas ovi tukli davno bismo se razbežali!« s divljenjem govori jedan promenjenaš. Da ćrvenoberetkaši nisu pokazali da su potajni troprstaši, da nisu pripretili Miloševićevim generalima, narodna volja bi otišla u vražju mater. Ganutljiv je, do uganuća trepavica, opis susreta vođe »crvenih beretki« s misteioznim imenom Legija i »dva pištolja na grudima« i »poslovođe revolucije« ZoranaĐinđića. Džentlmenski sporazum u »tajanstvenoj« Gepratovoj ulici, sa kratkim replikama »Daješ reč?«, »Dajem reč!« biće svakako poslastica za glumce u budućoj seriji (a sigurno i u filmskoj koprodukciji sa stranim glumcima). Tako se to radi među pravim Srbima koji su uvek, ako su pravi, ljudi od velike forme i formata, i kao filosofi i kao terminatori. Opopljavanje škola Slušam na radiju ministra vera u saveznoj vladi kako se gorljivo zalaže za uvođenje veronauke u školske učionice. Zvuci crkvenog pojanja mešaće se sa zvucima rok muzike i biće to zabavan tonski galimatijas. Teško je biti protiv uvođenja bilo koje nauke u školske programe, ali sa »veronaukom« stvari stoje malo drugačije. Kovanica »veronauka« počiva na jezičkoj podvali čiji je izvor u sinonimskoj dvosmislici. Ova kovanica je, ako slušamo savremena značenja reči, čisti contradictio in adjecto »vera« i »nauka« nikako ne idu zajedno. Ali, ovde nije reč ni o kakvoj nauci, čak ni nauci o veri i religioznosti. Reč je o naukovanju, utuvljivanju vere u glave učenika. Sto bi u vreme interneta bilo anahronično nasilje. Neka popovi organizuju kurseve ove »nauke« po crkvama (kojih će uskoro biti maltene isto toliko koliko i osnovnih škola), pa će deca moći da biraju da li će slobodno vreme trošiti na pohađanje škola tenisa, karatea, Windowsa 5 ili Novog zaveta. Republika br. 252-253, 1-31. januar 2001. *** Srbi su još nespremni za katarzični ugođaj. Prvo se sa očiju mora ukloniti nacionalistička katarakta, tek potom na redu je katarza. Gospodin Koštunica prome- nio je odluku da neće primiti onu dosadnu Svajcarkinju kad je saznao da ona Finkinja ne izjednačuje reči »Račak« i »masakr«. (A ona je sirota rekla samo da ne zna šta se tamo dogodilo.) Svejedno, g. Koštunica je odmah uspostavio duhovnu dijagonalu Markale-Račak i pao mu je golemi kamen sa srceta: oduvek smo bili čisti i nevini, oni su nam samo smeštali da bi granice ispremeštali. Tuđi pragreh amnestira sve naše potonje grehe. Izveli smo stvari na čistac, ne treba nam nikakvo očišćenje. Sta reći o ovom osobitom obhku zluradosti? Možda sledeće: Tako mi dima sa mangala, tako mi stripovskog oblačka, gadi mi se sva ta plačka od Markala do Račka. Republika br. 254, 1-15. februar 2001. *** Zločin za uspomenu Nedavno je prikazan film o zločinu u Sjeverinu. Zaborav zločina je, izgleda, disciplina u kojoj su ovdašnji patrioti dobro istrenirani. Sjeverin, šta to beše? Sjeverin, gde to beše? Valjda negde na dalekom severu! Na kraju filma, prikazane su fotografije mučenja i likvidacije otetih, u nekom motelu pored Drine. Četnici iz onog rata voleli su da se slikaju u svojim veštinama s kamom. Sećate li se onog fotosa koji pokazuje kako dvojica bradonja nekom ideološkom protivniku vade srce i poziraju fotografu? Novočetnici su napredovali: njihove fotografije su u koloru, bez kolor-fotografije krv nije krv. Fotosi koje smo videli napravljeni su fotoaparatom zvanim »idiot« kojim se uslikavaju rođendani, slave, svadbe i kafanske lumperajke. Dobili smo zločin kao porodično slavlje. Zločin za uspomenu i dugo sećanje. Istreniranost u zaboravu zločina, kao svaki dobar Srb, demonstrirao je i akademik iz Velike Drenove koji je bio predsednik države u vreme kad se zločin u Sjeverinu dogodio. Na pitanje jedne novinarke o tom zločinu rekao je: »Nikad čuo! Nemam pojma o čemu govorite!« A u sebije mislio: »Kada se šuma seče, iverje leti«. *** Ruska receptura Događaj u onom ruskom pozorištu još uvek me izšizuje. Otmičari nisu tražili milione dolara i avion za neku nedođiju već da prestane rat u Čečeniji (ja bih rekao: dugogodišnje rusko čerečenje Ćečenije koje je, ovih dana, nastavljeno sa još većim žarom). Kako je Putin rešio slučaj u pozorištu? Ubacio je unutra neku otrovnu gaščinu koja je, uz dvadesetak Čečena, ubila i stopedesetak talaca. To se, za ruske pojmove, smatra uspešno izvedenom akcijom. Sačuvaj me bože od ruskog poimanja vrednosti ljudskog života. Sto južnije sve tužnije, što istočnije sve krvoločnije. Republika br. 297, 16-30. novembar 2002 |
